Evolucija maestra. Daj mi tu palicu!

25 Views 0 Comment
ruke maestra

“Postao sam dirigent jer strasno verujem da muzika menja ljude. Sa koncerta bi trebalo da izađete kao drugačija osoba nego što ste ušli. To je cilj.” – David Loebel

Maestro, kako to obožavano zvuči! Danas svi znamo ime nekog poznatog dirigenta. Prate ih razne priče, anegdote često i skandali. Nalaze se u epi centru pažnje publike i medija, pa slušamo da je neko kontrol-frik, uobražen, šarmantan, temperamentan, duhovit, hirovit…. Oni su face sa plakata i TV-a koji rasprodaju i najskuplje karte za koncerte i čije ime garantuje vrhunsko muzičko izvođenje i fantastičan muzički doživljaj. Njihovi honorari dostižu astronomske cifre i uživanju na oblacima slave. Ipak to su retki izuzetci, armija anonimnih dirigenata posvećeno i stručno obavlja svoj posao. Pa kako su nastali i otkud tolika fama oko maestra? Zašto je moja prva asocijacija na poznatu repliku iz Hajlendera “There can be only one” – dirigent?

Zašto je ansamblu potreban dirigent?

Muzika je umetnost koja se dešava u vremenu i najjednostavnije objašnjenje zašto je ansamblu potreban dirigent je upravo koordinacija vremena prilikom zajedničkog izvođenja.

U izvođenju muzike  potreban je posrednik između kompozitora i slušaoca koji će interpretirati napisano delo. Svaka interpretacija zavisi od sposobnosti, znanja i sklonosti onog koji je vrši u našem slučaju dirigenta. Naravno da svaki dirigent u interpretaciju unosi i svoj lični pečat u izvođenje ali to nikako ne treba da znači da je dopuštena samovolja i neadekvatno tumačenje orginalnog teksta.

“Dirigovanje je neverbalna komunikacija prenošenja muzičkih ideja upotrebom gesta, načinjog rukama, telom, kao i izrazom lica. U isto vreme je fizički, psihološki, mentalni, a potencijalno čak i duhovni proces, zahteva oštru koncentraciju i sposobnost da u isto vreme slušajte, odgovarate, vodite, katalizujte, oblikujte, ponekad sledite, a najviše od svega inspirišite muzičare ispred sebe” Katarina Margaret Kilburn

Dirigent se, u današnjem smislu, prvi put pojavljuje u 19. veku iako je i pre uvek postojao neki muzičar koji je u nekoj meri upravljao grupnim izvođenjem.

Poznato je da su tokom istorije korišćenje ruku ili mahanje nekom palicom bili uobičajeni načini da se održi zajednički tempo izvođenja.

Razvoj kulta maestra

Pre stare Grčke i Rima o ulozi dirigenta može se samo nagađati iz proučavanja današnjih necivilizovanih plemena. Veruje se da je “dirigent” stajao u sredini grupe pevača, aktivno i sam učestvovao u izvođenju i na glasan način sugerisao tempo koristeći udarce dlanovima, kamenčiće ili nešto slično.

U  staroj Grčkoj rukovodilac korusa (hora) zvao se korifej. Onje davao određene znake dizanjem i spuštanjem ruku, pozazujući time kretanje melodijske linije ili je udarao u tempu velikim štapom. Na uličnim svečanostima koje su stari Grci praktikovali u slavu svojih bogova, umeli su da okupe i više stotina ljudi koji su igrali, pevali i svirali. Imali su “davaoca ritma” koji je sedeći na visini mahao zlatnim štapom gore – dole jednakim pokretima koji su sve držali na okupu.  Tragovi o jednoj takvoj ceremoniji sežu do 709. godine p.n.e  kada je Perekides od Patrie upravljao sa 800 izvođača.

Korišćenje palice kao simbola moći za zapovedanje masama datira unazad nekoliko vekova: prvi tragovi o njoj nalaze se 709. p. N. E. U Grčkoj, gde je Pherekides of Patras zlatnim štapom pokrenuo oko 800 izvođača.

U starom Rimu tempo izvođenja se uspostavljao i držao udaranjem nogom o pod.

Ovakvi načini upravljanja ansamblom bili su glasni i ometali su slušanje i izvođenje, te se razvio “bešuman” način pri kojem su se koristile ruke i pokreti glave i tela. Ovakav način dobio je naziv hironomija (grčki: ruka – pravilo) i usavršio se tokom srednjeg veka i proširio Evropom uporedo sa širenjem Gregorijanskog pevanja. Rukovodioci horova koji su koristili ovakav način kontrole izvođenja zvali su se i Precentori.

Razvoj višeglasja stvorio je potrebu za menzuralnim zapisom, koja se pojavila oko 1260-ih. Ova rastuća sofisticiranost muzičkih zahteva, izdržavanje dužine note ili pauze tražila je još više veštine od rukovodioca hora. Dokazi o ovom novom obliku muzičkog vođenja vide se na crtežima i duborezima nastalih tokom srednjeg veka.

Duborez iz srednjeg veka maestra i muzicara

U vizantijskoj  horskoj muzici horovi su bili predvođeni dirigentima koje su zvali  – domestici. Oni su uz pokrete ruku pokazivali kretanje melodije.

Tehnika dirigovanja horom od tada se usavršavala ali su ruke ostale kao glavno sredstvo u komunikaciji sa pevačkim ansamblom. Horski dirigenti ni danas ne koriste štapić.

Dirigovanje ga koštalo života

U 16. veku pojavljuju se prve rasprave i sugestije u vezi sa upravljanjem horom. Na primer, Huan Bermudo, španski kompozitor i teoretičar, kritikovao je upotrebu štapa tokom dirigovanja, jer su stvarali veliku buku dok su “udarali” tempo. Ovaj stil, navodi Huan, samo je remetito pevanje dok su pevači stalno gledali u kraj štapa. Iz tog razloga bilo je preporučljivo da napravite samo nekoliko pokreta na početku dela.

Marin Mersenne, francuski teolog, filozof i matematičar, takođe zainteresovan za muziku u svom delu “Univerzalna harmonija”, jedno poglavlje u svom delu posvetio je problemu rukovođenja pevanjem i preporučio ritmično tapkanje rukama i savetovao dirigentima da poboljšaju svoju tehniku pomoću klatna.

Tokom 16. veka neki dirigenti su koristili uroljane partiture i njima mahali pred horom, ili blago udarali u notni pult. Ova tehnika se nastavila u sedamnaestom i osamnaestom veku. Bila je to popularna praksa, koju je na crtežima, poput “Musikdirektora”, sa rolnama od papira, prikazao Johann Leonard Blanck.

Musicdirector slika maestra sa rolnama partiture

Dirigenti su bi sveštnici – kantori, koji su za ukazivanje početka pevanja koristili štap koji se zvao batuta ( latinski: batutta – udariti). Batuta je bila par centimetara debljine i metar do metaripo dužine izrađena od skupocenog drveta ili plemenitog metala.

 U Francuskoj je u 17. veku bilo opšte prihvaćeno lupanje ovakvim štapom o pod svo vreme trajanja izvođenja kompozicije. Poznata je priča da je Žan Batist Lili “dirigujući” svojim velikim štapom kompoziciju „Te Deum“ za Luja 14 – og, udario sopstvenu nogu i preminuo od komplikacija nastalih usled posledica povrede, dva meseca kasnije.

Žan Batist Lili
Žan Batist Lili (fotografija preuzeta)

Početkom 17. veka više se razvijala instrumentalna muzika u odnosu na vokalnu. Bilo je uobičajeno da kompozitor diriguje svoje delo ili neki drugi muzičar najčešće sedeći za instrumentom sa dirkama (pretečama klavira) i nazivao se Kapellmeister. Kasnije je ta uloga poverena  prvom violinisti orkestra. Ovi violinist dirigenti prozvani su  Konzertmeisteri.

 Kako je muzička faktura postajala sve kompleksnija i orkestri se uvećavali, na izvođenjima su se pojavljivala na sceni i po dva dirigenta. Violinista – koncertmajstor, koji je stajao na uzdignutom pultu, svirao violinu, mahao gudalom, taktirao nogom i drugog koji je sedeo za instrumentom s dirkama, najčešće klavsenom,  i dirigovao horom hironomskim pokretima. Početkom 18. veka pri izvođenju dela Baha i Hendla, pojavio se i treći dirigent koji je upravljao već predhodno spomenutom dvojicom dirigenata.

Krajem osamnaestog veka, tiho ili glasno lupkanje tempa i pokreti ruku uglavnom su se koristili uz horsko pevanje u crkvama, dok je upravljanje sa mesta klavseniste ili violinom bilo tipično za instrumentalne koncerte i opere.

 Preokret ponovo nastaje kada su klasičari Mocart i Hajdn izbacili general bas a samim tim i klavsenistu iz ansambla. Pojavila se potreba da postoji jedan poseban čovek koji rukovodi izvođenjem.

Njegovo visočanstvo – štapić!

Krajem sedamnaestog veka vođe orkestara u Francuskoj, uključujući i Operu u Parizu, počeli su da koriste kratku palicu koja je bila prethodnik dirigentske palice.

Prvi dirigenti koji su koristili ovaj kraći štap, mogu se pratiti već 1794. godine, kada se spominje da je belgijski kompozitor Guilliame-Alekis Paris koristio palicu tokom dirigovanja operom u Hamburgu u Nemačkoj.

Među prvim dirigentima koji su pomerali ruke i šake i dirigovali orkestrom spominje se nemački violinista i kompozitor Luis Spor, vođa pozorišnog bečkog orkestra a kasnije i dirigent londonske filharmonije. Budući da Spor nije baš bio dobar klavirista više je voleo da maše gudalom violine a ubrzo je počeo tokom dirigovanja da koristi i kratku palicu.

Luis Spor je tvrdio da je palicu predstavio Londonskom filharmonijskom društvu kada je pozvan da bude gost dirigent 1820. godine i diriguje svoju drugu simfoniju.

Luis Spor autoportret
Luis Spor ( fotografija preuzeta)

Svoje iskustvo je opisao ovako:

  “Tako mnogobrojan orkestar, čiji su članovi u Filharmoniji bili raspoređeni toliko daleko jedan od drugog, nikako nije mogao da svira u  zajedničkom tempu, i uprkos izvrsnosti pojedinih članova, ansambl je bio mnogo gori nego što smo navikli u Nemačkoj. Stoga sam odlučio kada je došao red na mene da pokušam da popravim ovaj nedostatak. Srećom na jutarnjoj probi na dan kada sam trebalo da dirigujem koncertom, gospodin Ries je zauzeo mesto za klavirom i spremno je pristao da mi preda partituru i da ostane potpuno isključen iz svakog učešća u izvedbi.

Zatim sam zauzeo svoje mesto za odvojenim muzičkim pultom ispred orkestra, izvukao dirigentsku palicu iz džepa kaputa i dao znak za početak. Prilično zabrinuti zbog tako novog postupka, neki instrumentalisti su glasno protestovali ali kad sam ih zamolio da mi odobre bar jedan pokušaj, oni su se umirili. Simfonije i uvertire koje su trebale biti uvežbane bile su mi dobro poznate, a u Nemačkoj sam već dirigovao njihova izvođenja. Stoga nisam samo pokazivao tempo na vrlo odlučan način, već sam duvačkim instrumentima i trubama ukazao na sve njihove upade, što im je obezbedilo samopouzdanje kakvo do tada tamo nisu poznavali. Takođe sam uzeo slobodu, kada me njihovo izvođenje nije zadovoljavalo, da se zaustavim i na vrlo uljudan, ali ozbiljan način, objasnim svoje zahteve, što je gospodin Ries prevodio orkestru”.

Kasnije je ovaj nastup ocenio kao uspešan a orkestar i publika su prihvatili njegovu upotrebu palice.

Palica se pronosi Evropom kao štafeta

Tokom sledećih dvadeset godina, dirigentska palica postajala su svuda rasprostranjena norma.

U Italiji su se još neko vreme opirali ovoj novotariji. Prekidajući ovu tradiciju, Gaspare Spontini odbio je da vodi svoj ansambl sa klavijature i počeo je da  koristi palicu oko 1820, ali kada je postao muzički direktor u Berlinu. U Italiji je prvi koristio palicu Anđelo Mariani Fascinantan kolekciju palica ovih ranih muzičara drži Galerija “Akademija Luiđi Kerubini” iz Firence. Koristio je i  Đuzepe Verdi 25. maja 1874. godine, kada je dirigovao u “La Skali” svoj Rekvijem.

Verdi diriguje rekvijem

Đuzepe Verdi 25. maja 1874. diriguje Rekvijem

U muzeju “La Skale” cuva se Verdijeva dirigentska palica, lakirani drveni štap sa ukrasnom drškom.

Verdijeva dirigentska palica
Verdijeva dirigentska palica

U prvoj polovini 19. veka veliki zagovornici načina dirigovanja sa palicom bili su Feliks Mendelson, Hektor Berlioz i Rihard Vagner. Kompozitori koji su i dirigovali Hector Berlioz i Richard Vagner napisali su dva najranija eseja posvećena temi dirigovanja. Berlioz se smatra prvim virtuoznim dirigentom a Vagner je u velikoj meri bio odgovoran za oblikovanje uloge dirigenta kao onoga koji interpretaciji nameće i svoj doživljaj, umesto da je samo odgovoran za jedinstveni tempo i upade deonica.

Hans von Bulov se smatra prvim profesionalnim muzičarom čija je glavna karijera bila dirigent.

Bulov portret

Hans von Bülow: A Life and Times. Oxford University Press, 2010, page 89 (fotografija preuzeta)

Pri izvođenju opera bila je praksa da dirigent stoji ispred bine i posveti se pevačima a da orkestar sedi iza njega i snalazi se najbolje što može. Gustav Maler je 1897. godine postavio dirigenta ispred orkestra.

Krajem 19. veka postalo je jasno da veština dirigovanja zahteva talenat i tehniku sličnu onoj koju su imali instrumentalisti virtuosi na instrumentu i pevači solisti. Uloga dirigenta se usložava i on je bio odgovoran za zajednički početak, upade instrumenata, tempo i tumačenje partiture.

U drugoj polovini 19. veka mesto za pultom ispred svih izvođača bilo je rezervisamo za maestra i način dirigovanja koji se i danas primenjuje.

Palica – simbol vođstva

Palica je produžetak ruke dirigenta. Njena prvobitna uloga je zadržana do danas i ona pomaže dirigentu da stekne jasnoću u artikulisanju pokreta, održi zajednički tempo i preciznost u izvođenju.

Običan komad drveta nazvan dirigentska palica dokaz je vođenja orkestra i njena uloga ponekad je izlazila iz okvira muzike. Ljudi su oduvek bili skloni pridavanju neke simbolične moći predmetima koji simbolizuju vođstvo. Oblik štapa ili palice kao simbol moći mogu se naći u raznim oblicima: od kraljevskog žezla, štapa za govornike, kardinalskog štapa, čarobnog štpića do štafetne palice. Često je pravljena od dragocenih materijala kao što su ebanovina, slonovača, školjka kornjače, egzotično drvo, ukrašavana srebrnom, zlatom i različitim vrstama metala i gravirane inicijalima ili simbolima. Neke su imale jedinstven i čudesan dizajn i bile pravljne za specijalne prilike ili kao skupoceni pokloni…

Dirigentska palica za vojni orkestar iz Mađarske dugačka pola metra

Dirigentska palica za vojni orkestar iz Mađarske dugačka pola metra
rezbarena i pozlaćena dirigentska palica

Danas se instrument za maestra pravi od laganih materijala i svedenog je dizajna.

dirigentske palice danas
Dirigentske palice danas

Ne vole je svi!

Neki dirigenti dvadesetog veka kao Leopold Stokovski i Pjer Bulez poznati su kao ne veliki ljubitelji palice.

Stokovski je tvrdio: “Nije važno da li dirigent koristi palicu ili ne. Lično smatram da je palica nepotrebna – uveren sam da nebitne stvari treba eliminisati. Ali drugi dirigenti vole da koriste palicu. Važna je samo muzika – njena najdublja suština”

Arturo Toscanini jedan od najcenjenijih i najuticajnijih dirigenata dvadesetog veka, jednom je rekao članu svog orkestra: “Ne gledaj u glupi štap u mojoj ruci! Ne znam ni sam šta mu je uloga. Ali pokušaj da osetiš šta ja želim”

Neki dirigenti ponekad odluče da je pri izvođenju neke kompozicije ili njenog dela ne koriste. To je stvar ličnog izbora i afiniteta.

Noćna mora svakog maestra! Orkestar bez dirigenta

Najpoznatiji primer dugotrajnog pokušaja da se simfonijskom orkestru oduzme vođstvo dirigenta desio se u SSSR-u. U komunističkom društvu, koje se zasnivalo na ideologiji Karla Marksa da su svi ljudi jednaki, dirigent je prosto štrčao. 1922 osnovan je orkestar “Persimfans” (akronim izveden od Prvi simfonijski ansambl bez dirigenta). Ključni zadatak bio je dokazati da je u nehijerarhijskom komunističkom društvu položaj dirigenta bio suvišan. Persimfans su trajali desetak godina i nisu bili jedini, bilo je sličnih pokušaja i u drugim orkestrima.

Ideju o radu bez dirigenta preuzeo je i veći broj kamernih orkestara, vraćajući se na vodjstvo uglavnom prve violine kao rukovodioca na probama i nastupima.

U takvim slučajevima svi detalji u vezi izvođenja uvežbavaju se i dogovaraju na probama.

Druga krajnost je komponovanje kompleksnih dela koje izvode više simfonijskih orkestara odjednom kao što je 3. Simfonija Evgenija Kosticina čijom izvedbom upravlja istovremeno devet dirigenata od kojih je jedan glavni.

O temi na koja “mala vrata” su žene uspele da osvoje prestol maestra i profesiju u kojoj dominiraju muškarci pisaću drugi put jer je priča jako interesantna.

Fotografija u naslovu preuzeta

Ostale članke iz Kategorije – Dirigent možete pronaći ovde

0 Comments

Leave a Comment

error: Content is protected !!