“Ja verujem u Boga, samo ga zovem Priroda” – G.L.Wright

Ako se posmatra period pre hrišćanstva od seobe južnih Slovena u 6. i 7. veku na Balkansko poluostrvo do njihovog prihvatanja hrišćanstva u 9. i 10. veku,  nalazimo nekoliko vekova paganske, mnogobožačke vere Starih Slovena koji su poštovali božanstva prirode i svuda oko sebe videli delovanje bogova i drugih natprirodnih bića.

Skoro kao “Igra prestola”

Samo se pretpostavlja, bez potpune istorijske potvrde, da su Sloveni u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva verovali, u jednog vrhovnog boga, Peruna – boga munje, i ostala “božanstva”: Svetovid, Dabog – bog sunca, kiše i života, Svarog, Radgost, Jarilo, Triglav, Stribog, Veles, Hors….Boginje: Vesna, Lada, Morana, Mokoš, Živa, Koleda i natprirodna bića: Vodenjak, drekavac, dodole, rusalke, vile, čarobnice….

Prema zapisu vizantijskiog istoričara Prokopija iz Cezareje o verovanjima Slovena iz VI veka, zabeleženo je da „Veruju da postoji samo jedan bog, tvorac munje, i da je on gospodar svega i žrtvuju mu goveda i sve žrtve. Štuju uz to i reke i nimfe i druga neka božanstva i žrtvuju im svima i vračaju po tim žrtvama”. Poštovali su svoje bogove na otvorenom u prirodi, bez hramova i sveštenika uz žrtvene ponude, ples i pevanje. Zbog toga su u folklornoj građi i narodnim umotvorinama Južnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije. U srpskim narodnim običajima i pesmama sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i natprirodna bića iz slovenske mitologije. 

Voda, vatra, rituali i sujeverje

U ritualima staroslovena pevalo se i igralo. Oslanjajući se na istraživanja i analize arheologa i etnologa pevanje se spominje u ritualu za plodnost koji se obavljao u proleće. U vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik za vreme kojeg su se lutke zvane – kupala, potapala u vodu uz paljene velikih vatri. Postoje pesme i  folklorni tekstovi vezani za kupala na osnovu kojih je rekonstruisan ovaj mit.

Pri obredu prizivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca, zvana – german, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će na taj način izazvati plodonosnu kišu.

U čast Triglava izvodio se ritual sa preskakanjem vatre radi očišćenja i igrom i pesmom radi izazivanja kiše.

Rituali su umeli da potraju a pesma i ples su bili neprekidni i jednolični pa su žene ponekad padale u trans. I danas se možemo  susresti sa tim čudnim dešavanjem, u istočnoj i južnoj Srbiji, te žene se nazivaju  – padalice ili rusaljke. Sam obicaj se dešava na dan duhova a one u svom transu simbolično ostvaruju vezu sa preminulima.

Pevale su se odgovarajuće pesme na Ivandan, Petrovdan, Đurđevdan, Cveti i Blagovesti. Leti su pevane lazaričke i kraljičke pesme a zimi koledarske.

Oj dodole, dodole

U vreme suše, povorka devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane – dodole, išle su od kuće do kuće i zajedničkom pesmom prizivale kišu. Bile su bose, odevene u staru odeću, sa vencem od trava, žitarica i vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu – dodolku. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brašnom, vunom ili novcem.

Vilinsko kolo

U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima bile su vile. Zamišljane su kao izuzetno lepe zlatokose krilate devojke, obučene u duge, prozračno bele haljine. Verovalo se da se rađaju iz rose, cveća, u momentu kada se na nebu pojavljuje duga. Prema predanjima i vile i vilenjaci poseduju divan glas, znaju puno pesama i veliki deo života provode pevajući i igrajući u “vilinskom kolu” na livadama.

Iako se pevalo u grupama ne postoji istorijski dokazi na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da li su stari Sloveni pevali višeglasno.

Slovenska mitologija kao inspiracija

Ni jedna religija ni kultura nije nastala ni iz čega i razvijala se u vakumu već je uvek “pozajmljivala” u manjoj ili vecoj meri neke prilagodjene običaje i obrede iz paganskih religija koje su joj prethodile. Kada su južni Sloveni krajem 9. veka počeli da prihvataju pravoslavnu veru neki od paganskih, predhrišćanskih obreda i obicaja su se transformisali i asimilovali u obrednu praksu i verovanja i od strane naroda i od strane crkve. Naprimer, običaj da se pokojnicima na groblje donosi hrana i piće kao i porodična slava postala je deo tradicije.

Muzika i pesme nastavile su svoj preobražaj i život kroz muzički folkor ali i kao inspiracija horskim kompozitorima, recimo Marku Tajčeviću za troglasni aranžman za ženski ili dečiji hor: “Dodolske pesme”.

Foto u naslovu: Ilustracija Aleksandar Bunčić. Svaka sličnost sa Gandalfom sivim iz “Gospodari prstenova” je izgleda namerna.

Još članaka iz teme Istorija iz horske perspektive možete pronaći ovde