Folklorna vokalna muzika Vojvodine

“Onaj ko narodu vrati njegovu zagubljenu pesmu, vratiće mu njegovu dušu”- Peter Rossenger

“Horska muzika je internacionalna ali u isto vreme može biti i izrazito nacionalna. Nepostoji ni jedna druga muzička forma koja spaja ove dve osobine na tako specifičan način” .” – Džon Ruter (John Rutter) kompozitor i dirigent.

U folklornoj muzici Srbije i Vojvodine dugo su se zadržali rituali i melodije paganskih južnih Slovena.

Prigodne pesme su se pevale uz rad, uz razne običaje i obrede, a pesma je bila obavezan deo raznih praznovanja i svečanosti, radosti i tuge. Svaka pesma imala je svoje vreme i mesto izvođenja i tako su zajedno činile ciklus.

Prvi zapisi folklornih melodija – Bela Bartok

Prvi snimci narodnih melodija i njihovi zapisi potiču iz 1912. godine kada je u prikupljanju etnomuzikološke građe, Bela Bartok snimao fonografom narodne instrumentalne i vokalne melodije a zatim ih zapisivao do najsitnijih detalja. Tako je nastala zbirka sa 21 srpskom i 7 bugarskih melodija. Bartokovi zapisi obuhvataju najvećim delom melodije narodnih igara  – kola, a među njima je i 5 vokalnih, lirskih i svatovskih pesama.

Pevanje “na glas” i “na bas”

“Multinacionalna, multikulturalna i multikonfesionalna Vojvodina predstavlja homogeno područje u kojem je došlo do međusobnog uticaja, prožimanja i oplođavanja muzičko-folklornog stvaralaštva 26 nacionalnih zajednica” – Nice Fracile, profesor i šef Katedre za muzikologiju i etnomuzikologiju Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu. Doseljenici posle drugog svetskog rata, iz Bosne i Hercegovine doneli su svoj karakteristični način dvoglasnog pevanja “na glas” u kojem je prisutna sekunda koja se tretira kao konsonantan interval, i ovakva vrsta pevanja spada u starije seosko pevanje. Melodije su manjeg obima i netemperovane po današnjim standardima. U stariju seosku tradiciju višeglasja spada i pevanje borduna – ležećeg glasa.

Novije seosko dvoglasno pevanje kod Srba u Vojvodini, bilo je “pevanje na bas”. U naše krajeve donešeno je sa zapada i bilo je intonativno “čistije”. Najčešći intervali između glasova u ovom načinu pevanja su paralelne terce i kvinte na kraju melodijskih fraza, po Miodragu Vasiljeviću “panonska dijafonija”. Dvoglasno narodno pevanje u paralelnim tercama razvilo se i pod uticajem gradskog pevanja i narodnog crkvenog pojanja. Zapažena je i uzajamna veza pevanja u dva glasa i sviranja na troglasnim banatskim gajdama u novijoj seoskoj tradiciji u Vojvodini.

Utvrđeno je da je naše grupno narodno pevanje Vojvodine uglavnom dvoglasno, i da se izvodi u grupama mahom od dva, tri pevača istog pola, melodiju obično počinje jedan glas a ostali mu se pridružuju. Troglasno i četvoroglasno narodno pevanje nije karakteristično za područje Vojvodine. Temeljnije istraživanje i interes za našu vokalnu muzičku tradiciju počelo je u 19. veku sa nacionalnim buđenjem i romantizmom. Muzičari su počeli da prikupljaju i beleže narodnu baštinu i štampane su prve zbirke narodnih melodija koje su kasnije utkane u horske kompozicije.

Svaka ptica svojim glasom peva

2019. godine objavljena je knjiga profesora Dimitrija Golemovića “Svaka ptica svojim glasom peva” zbirka, velikog broja pesama prikupljenih dugogodišnjim obilaskom stotine sele, snimanjem narodnih pevača i beleženjem melodija.

U njoj se nalaze i šaljive pesme iz Vojvodine – šalajke, u koje spada i naša poznata zrenjaninska „Četʼri konja debela”

A kao inspiracija poslužile su i za komponovanje horske muzike.

Bećarci i tamburaši

Autor takođe navodi da vojvođanski bećarci lice na neke „domaće haiku” – pesme koje podsećaju na poslovice ili aforizme sa puno humora “ Teško ženi koja je poštena, kad ostari nema uspomena; mala moja slatki paradajzu, sećaš li se ljubavi u špajzu”… a svi znamo i one malo “slobodnije”.

Narodna pesma u Vojvodini danas, teško može da se zamisli bez tamburaša. Dr Josip Andrić u svojoj školi za tamburu navodi da je preteča tambure došla u ove krajeve pre 1300 godina sa starim Slovenima. Od tambure – samice tokom 19. veka nastaju dvoglasne, troglasne i četvoroglasne tambure raznih veličina, štimova i uloga u orkestru. Otuda ne čudi česta saradnja horova i tamburaških orkestara u vojvođanskim krajevima.

Foto u naslovu