“Zbog dobrog glasa amateri su već godinama “na dobrom glasu” širom domaćih i svetskih scena” – Darinka Matić Marović

Kao uvod u ovu temu, želela bih da citiram engleskog kompozitora i dirigenta Džona Rutera (John Rutter) koji je kroz svoje ogromno iskustvo, a na vrlo jednostavan način, opisao suštinu rada sa amaterskim horom.

„Kada radim sa amaterskim horom, ja sam zapravo svestan činjenice da su pevači napravili izbor da budu tu tog dana. Oni ne moraju da budu tu, oni ne zarađuju za život na taj način, i to morate da poštujete. Poštujete i činjenicu da oni dolaze iz različitih sredina, različitog iskustva i veština što nije slučaj sa profesionalcima, jer su oni svi visoko stručno obrazovani  i vrhunski izvođači, koji odlično poznaju muziku.

Sa amaterima to nije slučaj. Godine su mi je trebale da se naučim strpljenju. Na primer, ako bi se ja pridružio kursu obuke na kompjuteru, bilo bi mi teško jer nisam baš vešt u tome. Ne bih želeo da imam pored sebe nekog ko bi vikao na mene i prebacivao mi zbog moje nestručnosti. Zato kada vodite amaterski hor trudite se da ih ohrabrite i opustite ali budite zahtevni, jer mislim da niko od njih nije došao na probu samo zbog zabave već da zaista nešto nauči i usavrši svoje veštine. Motivišite ih, ne pričajte suviše, radite svoj posao i pripremite se maksimalno“

O pojmovima amater, diletant i profesionalac već sam pisala u članku koji možete pročitati ovde

U početku su svi pevali amaterski

Od 18. veka kada su počela da se osnivaju prva horska udruženja, pa do sredine 19. veka nije postojala oštra granica između profesionalaca i amatera. Većina poznatih kompozicija tog vremena doživela je svoju premijeru upravo u izvođenju amaterskih horova na visokom profesionalnom nivou. Jačanjem građanskog društva, počinju da se izvode javni koncerti za koje su se naplaćivale ulaznice. Razvoj muzike pred izvođače postavlja sve veće profesionalne zahteve koje amateri više nisu mogli da isprate. Na javnim koncertima sve više nastupaju profesionalci a amateri su prisutni na društvenim događanjima i dobrotvornim akcijama.

Amaterski horovi u Srbiji

U Srbiji amaterizam je doživeo procvat u 19. veku, prvi horski zvuci čuli su se u Pančevu 1838. godine kada je formirano Pančevačko srpsko crkveno pevačko društvo, a zatim u Novom Sadu, Vršcu, Kikindi, Rumi, Beogradu “Prvo beogradsko pevačko društvo”, osnovano je 1853. godine. Somborsko pevačko društvo proslavilo je 2020. godine 150 godina od osnivanja Somborske srpske pevačke družine 1870. godine.

U Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku postoji podatak da je 1862. godine osnovan prvi hor “Srpsko crkveno pevačko društvo”. ( Podatak i fotografija pronađeni u Istorijskom arhivu Zrenjanina, knjiga: „Petrovgrad“ ( Veliki Bečkerek) uredio: Aleksandar M. Stojanović 1938, strana: 421)

Pored srpskih muzičara, muzičkom amaterizmu su doprineli i stranci, osobito Česi, koji su bili horovođe u srpskim pevačkim društvima, svirali u orkestrima i predavali po školama. Sa osnivanjem sve većeg broja pevačkih društava javila se i potreba za udruživanjem i povezivanjem pa je u Somboru 25.decembra 1910. godine formiran “Savez Srpskih Pevačkih Društava” od kojeg je 1924 nastao “Južnoslovenski pevački savez”, koji je postojao do početka drugog svetskog rata. 28.maja 2017. godine Sombor je ponovo postao centar osnivanja novog saveza – Srpske horske asocijacije.

Socijalizam “zlatno doba” amaterizma

Interesantan mi je opis amaterskih horova iz knjige Dušana Mihaleka  “Muzika i reč”.

“Posebno su bili specifični horovi u socijalističkom društvenom sistemu. Taj sistem je omogućavao svakom ko ima talenta i želje, da se uključi u neki amaterski ansambl besplatno. Sistem je finansirao i dirigente, i prostorije, i notni materijal (kod ostalih amatera sve drugo što je potrebno – koreografe, instrumente, nošnje, boje, štafelaje, sve!). Postojao je čitav sistem održavanja kvaliteta tih ansambala: organizovane su smotre ili takmičenja pionirskih, omladinskih, odraslih i penzionerskih ansambala na svim nivoima ‒ od mesne zajednice, preko opštine, regije, pokrajine, republike, federacije, do internacionalnih festivala. Turneje su bile izuzetno primamljive. Zar bih ja, sa sitnom socijalističkom platom, mogao da budem po nedelju dana u Engleskoj, Italiji ili bilo kojoj zemlji?!

A to je bilo moguće, ako se postigne kvalitet (a pomalo i ako se pridržava kanona koje je socijalističko društvo gradilo i nametalo). Karakterističan je primer hora beogradskog KUD „Krsmanović“, koji je, uz dirigenta Bogdana Babića i veštog impresarija, imao turneje od po mesec dana po Americi. Dobijalo se odsustvo sa posla, sa univerziteta…”

Snalazi se kako umeš i znaš

U današnje vreme Savezi amatera koji su okupljali amaterska društva pa i horove su ugašeni. Država nema razvijenu sistemsku podršku za rad amatera. Amaterska društva uglavnom su organizovana kao Udruženja i njihovo finansiranje zavisi od projekata koji su nesiguran i promenljiv izvor prihoda.

“ Svaki umetnik je prvo bio amater” Emerson

Zahtevi koji se stavljaju pred pevače amaterskog hora odnose se na: što bolji sluh i glas, ljubav prema horskoj i muzici uopšte, muzikalnost, komunikativnost, strpljenje…

Amaterski hor ima za cilj da:

• približi kvalitetnu muziku, posebno horsku što većem broju zainteresovanih ljudi i bori se protiv muzičkog šunda
• čuva i neguje nematerijalno kulturno nasleđe
• razvija i usavršava znanja i veštine članova, kako muzičke tako i socijalne
• promoviše amatersko kulturno stvaralaštvo u lokalnoj zajednici
• omogući svojim članovima kvalitetno i kreativno provedeno slobodno vreme
• bude instrument socijalne inkluzije, koja podržava osećaj pripadnosti društvu i zajednici.

Po mom mišljenju, sasvim spremna na prihvatanje svake kritike, mislim da se u radu sa bilo kojom vrstom amaterskog vokalnog ansambla mora stremiti postizanju što kvalitetnijeg krajnjeg produkta ( izvođenje kompozicije) ali i biti spreman prihvatiti kompromis jer u amaterskom horu profesionalizam nije jedini i krajnji motiv.

Razlike između amaterskog i profesionalnog hora

Amaterski horovi se razlikuju od profesionalnih i po tome što obično jedan dirigent dugo radi sa ansamblom i odlično poznaje pevače kao i oni njega. Neretko članovi hora postaju vrlo bliski porodični prijatelji, kumovi, sklapaju se brakovi… Amaterski horovi dugo vežbaju i izvode isti program, ponekad su toliko vezani za neke kompozicije da ih izvode godinama i one postaju njihov “zaštitni znak”.

Dirigenti amaterskih horova su najčešće profesionalni muzičari raznih usmerenja koji imaju afiniteta prema horskom pevanju ili im se spletom životnih okolnosti “desilo” da rade sa amaterskim horom. Ali postoje takođe amaterski horovi koje vode i dirigenti amateri, koji nekada imaju formalno osnovno ili srednje obrazovanje muzičke škole ili su dugogodišnji horski pevači, samouki muzičari koji su po profesiji lekari, arhitekte… i vrlo uspešno i organizovano vode svoje horove.

Kroz pevanje u amaterskom horu omogučeno je ljudima kojima kultura i umetnost nisu profesija da se muzički izražavaju i učestvuju pre svega u kulturnom životu svoje zajednice a često i šire. U zapadnoj Europi rasprostranjen je naziv – community choir.

Moram da naglasim da pri obrađivanju tema kojima se bavim na ovom blogu, nemam na umu one fantastične amaterske horove koji se mogu pohvaliti dugom tradicijom i vrhunski vrednim izvođenjima, jer njihovi dirigenti i pevači svakako već znaju kako se to postiže, već amaterske horove i njihove dirigente kojima je potrebna motivacija, usmerenje, nove ideje i šira znanja o  razumevanju složenosti rada sa horom.

Foto u naslovu: Horište